Savojna čvrstoća i modul elastičnosti autopolimerizovanog polimetilmetakrilata sa nanočesticama silicijum-dioksida

Uvod/Cilj. Autopolimerizujući ili hladno polimerizujući polimetilmetakrilatni materijali imaju niže mehaničke osobine u odnosu na toplo polimerizujuće polimetilmetakrilate, zbog ograničenog trajanja mešanja pre početka procesa polimerizacije. Cilj ovog rada bio je da se ispita efekat relativno niskih sadržaja nanosilike u cilju povećanja mehaničkih osobina hladno polimerizujućeg polimetilmetakrilata. Metode. U tečnu metilmetakrilat komponentu komercijalnog autopolimerizujućeg polimetilmetakrilatnog materijala za podlaganje zubnih proteza umešane su nanočestice veličine 7 nm, a potom je modifikovana tečnost pomešana sa prahom polimetilmetakrilata. Ispitana su tri sadržaja nanosilike: 0,05%, 0,2% i 1,5%. Izvršena su ispitivanja modula elastičnosti i čvrstoće. Rezultati su statistički analizirani uz primenu jednostruke statističke analize ANOVA i Tukey-testom. Takođe, izvršeno je merenje zeta potencijala tečne komponente, diferencijalna skenirajuća kalorimetrija, skenirajuća elektronska mikroskopija i energetska disperzivna rentdenska analiza. Rezultati. Modul elastičnosti i čvrstoća bili su statistički značajno povećani dodatkom 0,05% nano-SiO2. Povećanje sadržaja nanosilike na 1,5% nije doprinelo povećanju ispitivanih mehaničkih osobina, naprotiv. Osnovni razlog bio je pojava aglomeracije, pre mešanja praha i tečne komponente, dokazana merenjem zeta-potencijala, kao i nakon mešanja, a dokazana je skenirajućom elektronskom mikroskopijom i energetskom disperzivnom rendgenskom analizom. Zaključak. Najefikasniji sadržaj nanosilike za povećanje modula elastičnosti i čvrstoće autopolimerizovanog polimetilmetakrilata je 0,05 %.