Slobodan Aćimović

Bronhijalna astma – od psihosomatske bolesti do proinflamatornih citokina i fenotipova astme

Uvod/cilj. Primena autogenih koštanih graftova (implantata) za
uvećavanje smanjenog (resorbovanog) alvelarnog grebena još uvek
se smatra zlatnim standardom u implantologiji. Cilj ove studije bio
je analiza stepena resorpcije autolognih koštanih blok transplantata
nezaštićenih barijernim mebranama, uzetih iz retromolarnog predela
mandibule i postavljenih u frontalni segment gornje vilice,
procena stabilnosti implantata ugrađenih u povećanu regiju, kao i
praćenje promene implantne stabilnosti tokom perioda oseointegracije.
Metode. U studiju je bilo uključeno 18 pacijenata sa ukupno
20 autotransplantata. Širina rezidualnog alveolarnog grebena
merena je pre i posle postavljanja transplantata, kao i neposredno
pre ugradnje implantata. Svi implantati su opterećeni privremenim
nadoknadama 48 sati nakon ugradnje. Stabilnost implantata procenjivana
je primenom analize rezonantne frekvencije. Rezultati.
Srednje vreme između uvećavanja grebena i ugradnje implantata
iznosilo je 5,4 (4–6) meseci. Pre ugradnje implantata srednja vrednost
širine grebena iznosila je 6,1 ± 1,27 mm, a povećanja širine
grebena u odnosu na vrednosti pre uvećanja 3,04 ± 1,22 mm. Površinska
resoprcija grafta iznosila je 18,85% (0,68 ± 0,69 mm).
Srednja vrednost koeficijenta implantne stabilnosti (ISQ) u momentu
ugradnje iznosila je 71,25 ± 5,77. Najniže vrednosti ISQ
zabeležene su u trećoj nedelji nakon ugradnje, što je bilo praćeno
postepenim porastom do dvanaeste nedelje zarastanja. Nakon
dvanaest nedelja vrednosti ISQ bile su statitički značajno više od
vrednosti u momentu ugradnje (p < 0,05 Wilcoxon test). Tokom
trogodišnjeg perioda praćenja nije bilo izgubljenih implantata.
Zaključak. Bez obzira na značajan stepen resorpcije autotransplantata,
kod svih pacijenata bilo je moguće ugraditi implantate u
uvećani greben, kao i primeniti protokol ranog opterećenja bez
uticaja na stepen preživljavanja implantata.