Da li je insulin neophodan za borbu protiv oksidativnog stresa u dijabetesu melitusu tip 2 – pilot studija

Uvod/Cilj. Kod bolesnika sa dijabetesom melitusom tipa 2 (T2DM), hipergikemija podstiče progresiju mikro/makrovaskularnih komplikacija. Dodatno, sve poznate komplikacije u T2DM povezane su sa oksidativnim stresom koji nastaje različitim metaboličkim procesima. Cilj rada bio je da se proceni kvalitet glikoregulacije i stepen oksidativnog stresa kod bolesnika sa T2DM u zavisnosti od primenjenog terapijskog protokola i njihova povezanost sa kliničkim podacima i ključnim biohemijskim parametrima važnim za razvoj dijabetesnih komplikacija. Metode. Svi ispitivani bolesnici bili su podeljeni u dve grupe: grupa bolesnika lečenih samo oralnim antidijabetičnim lekovima (OAD) i grupa lečenih OAD i insulinom (OADINS). Praćeni su tiobarbiturna kiselina-reagujuće supstance (TBARS), totalni sulfhidrili (TSH), aktivnost superoksid dizmutaze (SOD), ukupni nitriti (NOx), vaskularni endotelni faktor rasta (VEGF), aktivnost matriksne metaloproteinaze 9 (MMP9), lipidni profil i rutinski biohemijski parametri. Svim ispitanicima su analizirane demografske karakteristike, detaljna medicinska istorija, pušačke navike, a izračunat im je i indeks telesne mase (BMI). Rezultati. Svi bolesnici su imali loše regulisanu glikoregulaciju i bili su dislipemični. Pokazana je smanjena aktivnost SOD i povećana lipidna peroksidacija u OAD grupi u poređenju sa OADINS grupom. Loša glikoregulacija u grupama OAD i OADINS nije bila povezana sa rezultatima oksidativnog stanja. I u OAD i u OADINS grupi, koncentracije VEGF i MMP9 bile su značajno više u odnosu na kontrole. Zaključak. Bolji antioksidativni odgovor registrovan kroz normalizovanu koncentraciju TBARS, očuvan TSH i SOD u granicama normalnih vrednosti kod T2DM bolesnika lečenih OADINS u odnosu na bolesnike lečene samo OAD, upućuju na potrebu za pažljivijim razmatranjem ranijeg uvođenja insulina u terapiju obolelih od T2DM, kako bi se sprečio razvoj komplikacija.