Autopolimerizovani poli(metilmetakrilat) ojačan nanočesticama aluminijum trioksida

Uvod/Cilj. Mehaničke osobine, u najvećoj meri savojna čvrstoća, hladno polimerizovanih akrilata za reparaturu proteza, manja je u odnosu na toplo polimerizovane akrilate. Taj paradoks može biti rešen upotrebom nano čestica, što je bio cilj ovog rada. Metode. Tečna komponenta komercijalnog autopolimerizujućeg polimetilmetakrilata za podlaganje proteza modifikovana je sa 0,05%, 0,2% i 1,5% (wt) hidrofobnim Al2O3 nanočesticama promera 13 nm, testiranih merenjem zeta potencijala. Te mešavine, zajedno sa nemodifikovanom tečnom komponentom, pomešane su sa prahom kako bi se dobili uzorci za ispitivanje. Izvršeno je ispitivanje savojnog modula elastičnosti i čvrstoće, uz primenu jednostruke analize varijanse (ANOVA) sa Tukey testom. Toplotne karakteristike su ispitane diferencijalnom skenirajućom kalorimetrijom, dok su površinska svojstva prelomljenih površina ispitana skenirajućim elektronskim mikroskopom i energetskom disperzionom analizom. Rezultati. Statistički značajno povećanje savojne čvrstoće dobijeno je samo kod uzoraka sa 0,2% nanočestica, dok je to u slučaju savojnog modula elastičnosti nađeno kod uzoraka sa 0,05% i 0,2% nanočestica. Povećanje sadržaja nanočestica na 1,5% doprinosilo je pojavi aglomerata, što je negativno uticalo na mehaničke osobine. Povećanje temperature ostakljivanja postignuto je kod najefikasnijih koncentracija nano Al2O3 od 0,05% i 0,2%. Zaključak. Za najveći stepen povećanja mehaničkih osobina hladno-polimerizujućeg polimetilmetakrilata potreban je sadržaj od 0,2% nanočestica Al2O3 promera 13 nm.