Povezanost tipa preloma i formiranja kalusa sa koncentracijom proinflamatornih citokina kod dece sa prelomima dugih kostiju

Uvod/Cilj. Inflamatorni odgovor je od izuzetne važnosti u zarastanju koštanih preloma, iako je precizna uloga ćelija i citokina nejasna. U našoj studiji ispitivali smo povezanost vrednosti interleukina-1β (IL-1β), faktora nekroze tumora-alfa (TNF-α), monocitni hemoatraktantni protein-1 (MCP-1) i interleukina-8 (IL-8) sa konfiguracijom preloma i formiranjem kalusa. Metode. Serumska koncentracija citokina određivana je kod 78 negojazne dece sa prelomom dugih kostiju (grupa 1), 10 dece sa prelomom prstiju (grupa 2) i 10 zdrave dece (grupa 3 ‒ kontrolna grupa). Uzorci krvi kod dece sa prelomima kostiju uzimani su odmah po prijemu u bolnicu (grupe 1 i 2). Razlike u koncentracijama citokina su analizirane između grupa i kategorisane prema konfiguraciji preloma i formiranju kalusa. Rezultati. Vrednosti IL1-β i TNF-α bile su niže kod bolesnika sa nedovoljno formiranim kalusom u odnosu na one sa kompletnim kalusom. Iznenađujuće, prosečna IL1-β koncentracija bila je najveća u kontrolnoj grupi. Jedina značajna korelacija između IL1-β i TNF-α bila je u grupi sa intermedijarno formiranim kalusom. MCP-1 je imao povišene vrednosti kod svih bolesnika u odnosu na kontrolnu grupu, bez međusobnih razlika. Prosečna vrednost IL-8 pokazala je jasan pad u grupi sa nekompletno formiranim kalusom u odnosu na grupu sa kompletno formiranim kalusom i kontrolnu grupu, ali bez značajne razlike. Deca sa epifiziolizom imala su najmanje koncentracije citokina u poređenju sa svim drugim tipovima preloma. Takođe smo detetkovali značajno niže koncentracije IL-1β i MCP-1 kod bolesnika sa manjim stepenom dislokacije u odnosu na veće dislokacije fragmenata. Zaključak. Sistemski inflamatorni odgovor je važan u fiziološkom zarastanju kostiju. Visoka rana produkcija IL1-β, TNF-α i MCP-1 je udružena sa boljim formiranjem kalusa i boljim zarastanjem kostiju, dok je povećana IL-8 koncentracija udružena sa lošim formiranjem kalusa i lošim zarastanjem kostiju. Naši rezultati su pokazali da su epifizioliza i veći stepen dislokacije fragmenata udruženi sa odloženim zarastanjem fraktura.