Obrazovanje zdravstvenih radnika u Srbiji: procena i mere za unapređenje kvaliteta kroz praksu, interprofesionalno obrazovanje i razvoj nastavničkih kompetencija

Uvod/Cilj. Obrazovanje u oblasti zdravstva suočava se sa novim pitanjima. Da bi se odgovorilo na savremene zahteve obrazovanja zdravstvenih radnika, sprovedena je sveobuhvatna situaciona analiza. Cilj istraživanja bio je da se istraže stavovi, percepcije i prepoznaju potrebe akademske zajednice, zdravstvenih radnika i studenata zdravstvenih profesija, u odnosu prema učenju u realnom radnom okruženju, tj. nastavi u praksi (experiential education – EE), interprofesionalnom obrazovanju (interprofessional education – IPE) i unapređenju nastavničkih kompetencija (teaching competencies development – TCD). Radi daljeg unapređenja u oblasti obrazovanja, za zdravstvene radnike u Srbiji obezbeđeno je kritičko vrednovanje postojećih standarda kvaliteta. Metode. Istraživanje je sprovedeno u okviru projekta Reinforcement of the Framework for Experiential Education in Serbia (ReFEEHS), ko-finansiranog od strane Erasmus+ programa Evropske komisije na četiri univerziteta u Republici Srbiji (Univerzitet u Beogradu, Univerzitet u Kragujevcu, Univerzitet u Nišu i Univerzitet u Novom Sadu). Određene su četiri radne grupe, sa zadatkom razmatranja trenutnih kurikuluma, preporuka i prakse u okviru svake zdravstvene profesije (medicina, farmacija, stomatologija, sestrinstvo), kao i procene njihove usklađenosti sa relevantnim preporukama i praksom u obrazovanju u Evropskoj uniji. Rezultati. U istraživanju je učestvovalo 1 507 ispitanika. Pozitivan stav prema EE, IPE i TCD zabeležen je među svim ispitanicima. Više od 70% ispitanika iskazalo je stav o tome da je potrebno organizovati EE, tj. nastavu u praksi u realnom radnom okruženju, što bi podrazumevalo stručni rad studenata pod nadzorom kompetentnog mentora, ali i interakciju sa bolesnicima, kao i interakciju sa zdravstvenim radnicima. Oko 90% ispitanika podržalo je uključivanje IPE nastavnih aktivnosti u kurikulume; 77% studenata izrazilo je motivisanost da prisustvuju zajedničkim predmetima, dok je čak 93% nastavnika i saradnika iskazalo volju da učestvuju u kreiranju i podučavanju nastavnih jedinica u okviru IPE. Prethodno je samo 20% nastavnika/saradnika pohađalo neki TCD program, dok je čak 75% prepoznalo potrebu za organizacijom tih programa; 90% zdravstvenih radnika smatralo je da su za efikasan mentorski rad u obrazovanju u oblasti zdravstvene nauke potrebne dodatne veštine mentora/kliničkih supervizora. Na osnovu sagledanih rezultata upitnika, date su preporuke za unapređenje visokog obrazovanja u okviru tri obrazovne oblasti budućih zdravstvenih radnika, koje se odnose na kurikulum, studentsku stručnu praksu/klinički staž, nastavno osoblje i regulatorne aspekte. Zaključak. Dobijeni rezultati korišćeni su kao polazna, ali veoma značajna tačka za unapređenje visokog obrazovanja u Srbiji. Sve zainteresovane strane – akademska zajednica, studenti, zdravstveni radnici i regulatorna tela, treba da sarađuju u cilju postizanja unapređenog i savremenog obrazovanja zdravstvenih radnika.